Образовање:Наука

Планетарни модел атома: теоријска оправданост и практични докази

Откриће електрона у којем је још једном поставио научницима читавог света питање: која је унутрашња структура атома? Наравно, немогуће је препознати чак иу најмоћнијем микроскопу, како је тамо све уређено. Због тога су различити научници предложили своје верзије унутрашње структуре атома.

Тако је Ј. Тхомпсон предложио модел према којем се атом састојао од позитивно наелектрисане супстанце, унутар које се константно померало негативно напуњене електроне. Паралелно са Тхомпсоном, Ф. Ленард у раном двадесетом вијеку сугеришу да унутар атома постоји празнина кроз коју се крећу неутралне честице, које се састоје од истог броја електрона и неких позитивно напуњених елемената. У радовима Ленарда, ове честице називају се динамиди.

Међутим, најсвеобухватнији је тзв. Планетарни модел Ратерфордовог атома. Стварно познати научник направио је низ експеримената на уранијуму, због чега је формулисан и теоретски објашњен феномен као што је радиоактивност.

Само размишљајући о томе да је планетарни модел атома прави израз структуре овог елемента, у свом првом великом научном истраживању Ратерфорд је дошао до закључка да је латентна енергија унутар атома неколико десетина хиљада пута већа од молекуларне енергије. Из овог закључка он је даље објаснио неке космичке појаве, наводећи, наиме, да је соларна енергија ништа друго до резултат константних реакција које укључују поделу једног атома.

Најважнији корак у разумевању структуре атома били су познати експерименти на кретању алфа честица кроз златну фолију: огромна већина ових честица пролазила је без икаквих промена, али су неки елементи нагло одступили од њихове руте. Ратерфорд је предложио да у овом случају ове честице пролазе поред истих пуњених елемената чије су димензије много мање од величине атома. Тако је рођен познати планетарни модел атомске структуре. Ово је било велико постигнуће научника.

Планетарни модел атома предложио је Ј. Стонеи почетком двадесетог века, али имао је чисто теоретски карактер, док је Ратерфорд дошао до ње кроз експерименте, чији су резултати објављени 1911. у Филозофском часопису.

Настављајући своје експерименте, Рутхерфорд је закључио да број алфа честица у потпуности одговара редоследу елемента у недавно објављеној периодичној таблици Менделејева. Паралелно, дански научник Ниелс Бохр, стварајући своју теорију метала, направио је важно откриће о орбити кретања електрона, што је био један од најважнијих доказа да је планетарни модел атома најближи стварној структури ове елементарне честице. Мишљења научника су се подударала.

Дакле, планетарни модел атома је теоријска оправданост структуре ове елементарне честице, према којој је језгро с протономима чије је наелектрисање позитивна вриједност и електрично неутрални неутрони лоцирани у центру атома, а око једра, на знатној удаљености од ње, дуж орбита негативно се креће Заране електроне.

Similar articles

 

 

 

 

Trending Now

 

 

 

 

Newest

Copyright © 2018 sr.unansea.com. Theme powered by WordPress.